Postoji
trenutak kada čovjek shvati da više nije učesnik svog života, već njegov čuvar.
Stražar koji bdije nad rutinom, nad obrascima ponašanja, nad očekivanjima
drugih, nad sopstvenim strahovima. Stražar nad navikama, nad prošlošću, nad
strepnjom da bi pravi život mogao nešto promijeniti.
Ali
život ne traži čuvara. On nije zatvor koji treba čuvati. Život nije kuća koju
treba održavati netaknutom, čistom, urednom za goste koji možda nikada neće
doći.
Život
je Put. I nije dovoljno da ga samo posmatramo sa prozora vlastitog mira, ni da
ga mjerimo udobnošću dana. Niti se on troši samo godinama: najviše ga trošimo
kada ga ne živimo.
Tolstoj
je rekao: „Htio bih pravu smrt. Očajanja nema. Ali želim da živim, a ne da
stražarim nad svojim životom.“
U
toj rečenici nema ni trunke malodušnosti, to je vapaj duha da bude oslobođen.
Želja da se živi ne po pravilima, nego po Istini. Po unutrašnjem glasu, koji ne
pita za ishod, već za iskrenost.
Život
koji stražari nad sobom, boji se svakog koraka. On mjeri, važe, sumnja,
očekuje. On se ne usuđuje. A život koji se usudi, i da pogriješi, i da voli, i
da padne, i da ustane - taj život gori, ali ne izgarа. On sija.
I
zato, zar nije bolje biti Putnik koji ide stazama koje ne poznaje, nego
stražar koji nikada ne napušta prag svoje duše?
