PUT KROZ TAMU: NOĆ DUŠE KAO BLAGOSLOV

Nekad se sve ugasi. I svijetla i nadanja, i smisao, i molitve koje se više ne čuju ni odozgo, ni iznutra.
 
Tišina tada ne donosi mir, nego odjek vlastite praznine.
To je noć duše - ne kriza, već sveto raskršće između onoga što si mislio da jesi i onoga što jesi kad se sve drugo sruši.
 
U toj tami, um više ne zna put. Volja se lomi, želje se gase.
Duh se, kao ogoljeno sjeme, povlači u samu srž bića, ne da pobjegne, nego da čeka. Jer tama ne dolazi da nas uništi, već da nas razgoliti. Da nam oduzme sve što nije istina.
 
U misticizmu svih velikih tradicija, noć duše se ne izbjegava. Ona je inicijacija. Sveti Jovan Krstitelj nju je slavio kroz stih, dok je u zatvorskoj tami rađao ekstatične stihove o božanskoj prisutnosti. Buda je prošao pod smokvom. Isus u Getsimaniji.
Svaki putnik do Istine mora barem jednom da zaluta u sobu bez prozora.
 
Filozofski gledano, noć duše ruši identitet koji je sagrađen spolja: ono što imamo, postižemo, nosimo kao etikete. Sve što se urušava u tami nije naše. A ono što preživi, jeste ono što Jesmo.

Zato je noć blagoslov: jer nam pokazuje šta je vječno u nama.
 
Kad prođe prvi val bola, praznine, izgubljenosti, ne dolazi ekstaza. Dolazi tišina. Ali drugačija: tišina koja ne traži da se ispuni, već se u njoj prepoznaješ. 

To je početak stvarnog odnosa sa sobom, i sa božanskim, ne onim spolja, nego onim što diše u nama.