To nije dan
kada si rođen.
Niti onaj kada si završio školovanje, dobio posao, zasnovao porodicu.
To je dan koji nije upisan nigdje, ali se pamti u ćelijama, u dahu, u tišini.
Dan kad prestaneš
da čekaš.
Više ne čekaš
da te neko prepozna, pohvali, razumije.
Ne čekaš da se svijet promijeni, da bol prođe, da se vrati neko,
ili da ti neko da dozvolu da budeš ono što već jesi.
Tog dana, uzimaš
život u svoje ruke.
Bez straha. Bez garancija. Bez rezervnog plana.
Počinje kao
šapat:
"Ja sam
odgovoran za ovo postojanje. Samo ja."
Ne kao teret.
Ne kao krivica.
Već kao moć.
Moć da kažeš
"ne" onome što te gasi,
i "da" onome što te budi.
Moć da izgubiš sve maske, i ne ostaneš prazan - već oslobođen.
To je dan kada shvatiš da ne moraš više da izigravaš jaku osobu,
da tvoj mir ne zavisi od tuđe tišine,
da tvoja sreća nije krajnja stanica već izbor u hodu.
To je dan kada
prestaneš da bdiš nad svojim životom,
i počneš da ga živiš.
Sa nesigurnošću. Sa ranjivošću. Sa punim srcem.
To je dan kada
ne pitaš više: "Šta će biti sa mnom?"
Nego kažeš:
"Šta god
da bude - ja
biram da budem."
