Postoji Ljubav
koja ne boli.
Ne zato što nije duboka, već zato što je slobodna.
To je Ljubav
koja ne steže srce, ne uzima zalog, ne piše ugovore.
Ne pravi planove kako da te zadrži.
Ona je mirna
kao jezero u zoru.
Tiha kao dah poslije molitve.
Ne strepi da
ćeš otići.
Ne strepi da ćeš ostati.
Jer zna —
da ono što je istinski tvoje,
nikada ne možeš izgubiti.
Ona voli, a ne
posjeduje.
Daje, a ne traži.
Biva, a ne dokazuje se.
To je Ljubav u
kojoj ne postoji „da li me voliš“,
jer ona sama po sebi jeste odgovor.
U njenoj
prisutnosti nestaju sumnje,
kao tama pred Suncem.
I kad dođe
kraj, ako ga mora biti,
neće biti gorčine.
Neće biti pada.
Biće
zahvalnost.
Jer ona nije
tražila da traje.
Tražila je samo da bude istinita.
I zato ostaje
—
i kad se putevi raziđu.
Ne kao sjeta.
Već kao mir.
