Dokle god čovjek prebiva u svojoj sigurnoj zoni, svijetu okreće leđa. Iako to ne izgovara, njegovo ćutanje, njegovo povlačenje, njegovo ignorisanje nepravde i apatija pred istinom - sve to govori dovoljno jasno: „Meni je dobro. Ostalo me se ne tiče.“
Ali,
istina je mnogo dublja. Čovjek koji je trajno zakovan za zonu komfora, u
stvari, živi na štakama tuđe odgovornosti. Dok drugi nose, misle, brinu, dok se
pojedinci izlažu, izgovaraju nepopularne istine, trpe i nose teret zajedničkog
vremena, konformista uživa tišinu svojih zidova, vjerujući da mu ona nešto
garantuje. A ne garantuje ništa. Jer nijedan zid ne može zaustaviti ono što
mora da uđe.
I
kad dođe trenutak, jer uvijek dođe, kad komfor napukne, zemlja zadrhti, stanje
se promijeni, sigurnost se pokida kao tanka nit, tada se okreće onima koje
nikada nije podržao. Očekuje ruku pomoći od onih kojima nikada nije pružio svoju.
I tu se jasno ogoli stvar: istina, pravda, hrabrost, ljudskost, ne postoje
izvan naše spremnosti da ih živimo i kad nam je dobro.
Jer
vrijednosti se ne nose kao plašt samo po kiši. Nose se i po suncu. Tada se
ispoljava karakter, tada se sadi ono što će u nevolji donijeti plod.
Zato,
nije pitanje da li je zona komfora loša. Ona je prirodna. Problem nastaje kad
postane hram u kojem se duša zatvori, gdje više nema izazova, rasta, podrške,
ni empatije. Kad se zaboravi da je ljudska dužnost da podržimo ono što je
pravedno i kad nas direktno ne boli. Jer onaj ko to ne radi kad može,
teško će imati koga da pozove kad više ne bude mogao sam.
U
tom smislu, nije samo stvar časti ili morala, već i dubokog unutrašnjeg
interesa da čovjek bude nosilac svjetlosti dok mu život to dopušta. Jer ono što
dajemo u vremenu snage, vraća se kad ostanemo bez nje.
