Ne
pravim velika dostignuća.
Ne ostavljam za sobom kipove, ni spomenike, ni zgrade, ni sljedbenike.
Nisam mnogo pametan, ni savršeno dobar, ni neumorno strpljiv.
Ali ne glumim. Ne nosim maske,
Znam
svoje nedostatke kao staru ranu koja više ne boli.
Ne tražim da me pamtiš, voliš ili poštuješ - ako to ne dolazi iznutra, iskreno
i bez pritiska.
Moja evolucija je tiha i neprimjetna:
naučiti ćutati kad bih mogao vikati,
oprostiti, iako ne zaboravljam,
i ostati ničiji, da bih mogao biti svoj.
Ponekad je to dovoljno.
Ponekad izgleda kao ništa.
Ali u toj tišini -
u tom nepostignuću koje nikome ne smeta -
za mene jeste najdublji mir.
za mene jeste najdublji mir.
