Mnogi misle da je ljubav nagrada. Nešto što se dobije kad si dovoljno dobar, uporan ili srećan. Kao vrh planine - jednom stigneš i kažeš: eto, uspio sam.
Ali
ljubav ne funkcioniše tako.
Jer
ako je ljubav samo vrh, onda se mjeri visinom. Ko je više dao, ko je više
istrpio, ko je „pobijedio“. A tamo gdje ima pobjednika, neko je već izgubio.
Prava
ljubav počinje ranije - u načinu kako hodaš dok se penješ. Kako dišeš kad
ostaneš bez daha. Da li čekaš onoga koji zaostaje ili se okrećeš samo da vidiš
koliko si ispred.
Ljubav
te ne pita koliko si snažan, nego koliko si prisutan. Koliko možeš biti
uz nekoga dok nema pogleda, nema nagrade, nema vrha na vidiku.
I
još nešto - svaka planina ima i silazak.
Tu
se ljubav najčešće slomi. Jer ljudi su naučeni da osvajaju, ali ne i da ostaju
pažljivi kad nestane osjećaj uzvišenosti.
Zato
ljubav nije u tome da se popneš.
Nego da ne ogluviš dok hodaš.
Da ne otvrdneš.
Da ne požuriš.
Ako
već mora metafora, onda je ljubav planina koja te ne nagrađuje pogledom, nego
te - ako izdržiš - nauči odanosti i skromnosti.
A
to je pogled koji se ne zaboravlja.
