Nauka danas sve češće govori o tome da čovjek u sebi nosi mnogo više od sopstvenog iskustva. Genetika, epigenetika i psihologija ukazuju da kroz nas, na neki način, nastavljaju da žive tragovi naših predaka - njihovi strahovi, sklonosti, temperamenti, pa možda čak i poneka davna trauma. Ako je već tako, onda se nameće logično pitanje: gdje prestaje njihova, a počinje naša odgovornost? I šta bi se dogodilo kada bi čovjek odlučio da sve svoje greške elegantno prebaci na porodično stablo?
Na primjer:
Sudnica broj
tri bila je neobično puna.
Ne zbog težine
slučaja, nego zbog težine porodičnog stabla optuženog.
Sudija je već
na početku osjetio da će ovo biti dug dan.
- Optuženi,
ustanite i izjasnite se. Da li priznajete krivicu?
Čovjek srednjih
godina ustade mirno, popravi kravatu i reče:
- Časni sude,
kategorički odbijam ličnu odgovornost. Smatram da je u pitanju višegeneracijski
incident. Sudija podiže pogled iznad naočara.
- Molim?
- Genetski
uslovljen impulsivni čin. Po majčinoj liniji. Imamo dokumentovanu naglost još
od pradjeda Radoja koji je 1912. godine nožem napao poštara jer mu je donio
pogrešno pismo. A moja čukunbaba je bila sklona prevarama i nasilju.
Tužilac se
nakašlja.
- Dakle,
tvrdite da nijeste vi bacili stolicu kroz prozor opštine?
- Fizički
jesam. Ali suštinski, to je uradio moj predak.
Sudija duboko
uzdahnu.
- Koji predak
tačno?
Optuženi
izvadi fasciklu.
- Imamo
nekoliko kandidata. Psihijatar smatra da je dominantan uticaj čukunđeda
Milutina, poznatog po tome što je jednom zapalio sopstvenu štalu iz protesta
prema lokalnoj vlasti. Ali genetičar ne isključuje ni neolitskog lovca iz moje
loze. Navodno je imao problem sa autoritetima plemena.
Sudnica poče
da šušti.
Jedna žena iz
publike ustade uznemireno.
- Ako ćemo
pošteno, onda ni moj muž nije kriv što je tri puta bankrotirao! Njegov pradjed
je imao kockarske sklonosti!
- Tačno! - javi
se čovjek iz zadnjeg reda. - A moj stric nije alkoholičar, nego nosi kolektivnu
traumu austrougarske okupacije!
Sudija udari
čekićem.
- Red! Ovo je
sud, a ne porodično savjetovalište!
Ali već je
bilo kasno.
Kao da je
pukla neka brana istorijske neodgovornosti.
- Časni sude,
moja klijentkinja priznaje prevaru, ali napominjemo da je njena prababa bježala
sa cirkusom!
- Moj klijent
je agresivan samo u prisustvu punog mjeseca i državnih institucija!
- Ja sam lijen
zbog genetskog otpora prema feudalizmu!
Sudija osjeti
blagu vrtoglavicu.
Tužilac je u
međuvremenu nervozno listao Krivični zakonik, očigledno tražeći član koji
reguliše ponašanje neolitskih predaka.
- Znači li ovo
- upita sudija umorno - da više niko nije odgovoran ni za šta?
Optuženi ga
pogleda gotovo sažaljivo.
- Časni sude,
savremena nauka kaže da smo svi proizvod genetike, traume i okruženja. Slobodna
volja je veoma diskutabilna stvar.
Sudija ćuta
nekoliko sekundi.
Onda polako
skide naočare.
- Dobro. U tom
slučaju, ni ja vas neću osuditi. Ako vas pošaljem u zatvor, to neće biti moja
odluka. To će biti posljedica mog genetskog nasljeđa po liniji jednog veoma
strogog pretka iz Crmnice.
U sudnici
nastade tišina.
A onda neko iz
zadnjeg reda tiho promrmlja:
- E, taj je
sigurno bio sudija.
